Курдистанска радничка партија (ПКК) је курдска војна и политичка организација чији је циљ стварање националне аутономије за Курде унутар турске државе. У ширем смислу, бори се за политичка права Курда који живе у Турској. Да би постигла своје циљеве, ПКК често користи терористичке нападе и отмице цивила, за које је у неким земљама (Турска и Сједињене Државе) ПКК класификована као терористичка организација. Радничка партија Курдистана има наоружано крило, оно се назива Народне самоодбране.
Величина организације је веома импресивна: данас ПКК има стотине хиљада присталица и води активан терористички и герилски рат против турске владе. Данас, Курдистанска радничка партија игра важну улогу у догађајима који се одвијају у Сирији и Ираку.
Историја стварања Курдистанске радничке партије
Тренутно, Курди су вјероватно најбројнији људи који још увијек немају своју националну државу. Већина Курда живи на Блиском истоку, њихов укупан број је око 30 милиона људи.
Може се рећи да од свих народа који живе у овом региону Курди нису имали среће. Када су након завршетка Првог светског рата победници (земље Антанте) поделили Отоманско царство, планирали су да створе националну државу Курда - Курдистана. Међутим, то се никада није догодило.
Територије компактног боравка Курда су у границама неколико блискоисточних држава одједном: Турска, Ирак, Иран и Сирија. Наравно, власти ових земаља су увијек биле изузетно непријатељске према било каквим покушајима Курда да бране своје националне интересе, а да не помињемо стварање суверене курдске државе. Већина Курда живи у Турској (према различитим изворима, од 13 до 18 милиона).
Ирачки диктатор Садам Хусеин отровао је Курде отровним гасовима и послао војне јединице да се боре против побуњеника. Турци дуго времена нису препознали постојање курдске нације. У Турској су званично звани "планински Турци", а курдски су дуго били забрањени. У Ираку, Курди су покренули побуну раних 60-их, који су, сада горећи, а затим и блиједи, трајали неколико деценија. Данас су Ирак и Сирија практично уништени, што теоретски даје Курдима који живе у овим земљама историјску шансу да створе своју властиту државу. Међутим, ствари нису тако једноставне.
Турски Курди су се борили не мање тешко за своја права. Први устанци против турских власти избили су двадесетих година прошлог века, али су били потиснути. Седамдесетих је почео још један курдски национализам, који је резултирао стварањем 1979. године Курдистанске радничке партије (ПКК), која је првобитно имала изразито љевичарске, готово марксистичке ставове.
Творац ПКК био је Абдуллах Оцалан - култна фигура курдског националног ослободилачког покрета. Године 1980. у Турској се десио још један војни удар, након чега је скоро цијело руководство ПКК ухапшено. Међутим, Оцалан је успео да побегне на територију суседне Сирије и одатле је почео да води покрет.
Средином 1984. године Радничка партија Курдистана започела је герилски рат у југоисточним и источним дијеловима Турске. Власти су као одговор на то увеле редовне војнике на те територије, а након три године на њима је објављено ванредно стање.
У то време, герилске јединице ПКК су се звале Курдска ослободилачка војска и политичке структуре које су контролисале курдско становништво Турске уједињене у Фронту за национално ослобођење Курдистана. Поред турских Курда, ПКК има снажан утицај на велику дијаспору која живи углавном у европским земљама.
Данас, ПКК има озбиљну финансијску основу, организација контролише велики број приватних предузећа, чији приходи настављају борбу у подземљу.
До краја деведесетих, Оцалан је живео у главном граду Сирије, али је 1998. морао да напусти ову земљу. Тражио је политички азил у Италији, Русији и Грчкој, али ти покушаји нису били успјешни. 1999. године у Кенији, Оцалан је отет од стране турских специјалних служби и одведен у Турску. Верује се да су специјалне службе Израела и Сједињених Држава такође учествовале у овој операцији.
Турски суд осудио је лидера ПКК на смрт, који је убрзо замијењен доживотном затворском казном. Данас је Оцалан на издржавању казне у затвору на острву Имрали у Мраморном мору. Турци су 2009. године донекле ублажили његове услове притвора.
Међутим, остао је без свог вође, Курдистанска радничка партија није престала да постоји. У августу 1999. године, ПКК је турским властима понудила привремено примирје које је трајало скоро пет година и било је најдуље мирно раздобље у историји турско-курдског сукоба. Током година борбе између власти Турске и ПКК постојало је пет привремених примирја које су се разликовале у различитим трајањима.
Дословно пре његовог хапшења, Оцалан је позвао своје присталице да прогласе једнострано примирје и повуку све наоружане групе са територије Турске на ирачки Курдистан. После тога су борбе у источној Турској постепено почеле да нестају.
Партизанске акције поново су се интензивирале у периоду 2005-2006, сада су радиле из база у Ираку, гдје су Курди у то вријеме имали скоро потпуну независност.
Ова ситуација, наравно, није одговарала Анкари, која је повремено покретала зрачне нападе на сјеверни Ирак, што је практично чин агресије на независну државу. 2007. године, након спроведеног низа зрачних напада на базе ПКК у Ираку, турска војска покренула је масовну инвазију на територију сусједне земље.
Следеће погоршање између ПКК и турских власти почело је 2011. године. Турске авијације су извршиле неколико претреса на објектима ПКК у Ираку, Курди су одговорили нападом на турске војне објекте, убивши неколико десетина војника.
Турска влада је заједно са Абдулахом Оцаланом 2013. године развила нови план за рјешавање дугогодишњег крвавог сукоба. Према том плану, милитанти ПКК морају да напусте турску територију, а Турска се обавезала да у уставу загарантује принцип једнакости грађана свих националности у земљи. Поред тога, турска влада је требала ослободити све активисте ПКК и милитанте из затвора.
Оцалан је 21. марта 2013. године упутио жалбу својим сународницима, у којима је позвао на замјену оружане борбе за њихова права на политичко.
Међутим, ове мировне иницијативе нису се оствариле. Године 2018. Курдистанска радничка партија је објавила крај примирја у вези са редовним бомбардовањем курдских положаја у сјеверном Ираку. 21. децембра 2018. године, турске трупе су покренуле велику операцију против милитаната ПКК у насељима Цизре и Силопи. Завршио се тек у фебруару ове године.
Турска је 20. августа 2018. покренула војну операцију у сјеверној Сирији. Борбе се воде против терориста из ИСИС-а и Курда који живе на овим територијама. Странка Демократске уније, која данас служи као привремена влада у сиријском Курдистану, многи називају сиријским крилом ПКК. Јасно је да такве акције Турске очигледно неће довести до нормализације односа између ПКК и турске владе.
Курди и будућност Блиског истока
Проблем Курда је један од најоштријих на Блиском истоку. Чини се да је нација која се очајнички бори за своју независност неколико деценија достојна властите државе. Међутим, сада су све приче које независни Курдистан може да се појави у наредним годинама вероватније припадале жанру незнанствене фикције.
Ствар није у томе да ће се сви најјачи регионални играчи супротставити стварању такве државе, већ степен нејединства самих Курда.
Курди нису само једна етничка група, већ мешавина племена, која су прилично различита, како у погледу језика и дијалеката које користе, тако иу контексту културне и религијске припадности. Још више међу њима постоје разлике везане за национални идентитет.
У многим аспектима, Курди су веома слични Славенима, са својим бројним разликама и сукобима, или, с обзиром на ниво сукоба унутар ове етничке групе, са кавкаским племенима из 1990-их.
Деведесетих година, осим ПКК (марксисти), у југоисточној Турској је постојала и курдска Хезболлах (религиозни радикали), између којих су се стално десавали крвави сукоби.
Сјеверни Ирак контролирају двије курдске групе: "Патриотска унија Курдистана" и "Демократска странка Курдистана", а рат између њих траје до 1998. године. Штавише, ова последња сила је усмерена на Турску - смртног непријатеља ПКК. Поред тога, нафта из ирачког Курдистана одлази на светско тржиште преко турске територије.
А ово је врло поједностављена слика тренутне ситуације: данас Курди представљају скоро педесет врло различитих партија и партизанских јединица, често жестоко непријатељски међу собом. Данас, двије најутјецајније курдске организације, ПКК и Демократска странка Курдистана, виде будућност територија које контролирају на потпуно различите начине. Управо тај антагонизам ће у великој мјери одредити судбину курдског народа у наредним годинама.
