Балкански ратови: европски неподељени Гордијев чвор

Балкан се одувек традиционално сматрао превише компликованим и стога не мање експлозивним делом Европе. Етничке, политичке и економске контрадикције још увијек нису ријешене. Међутим, прије нешто више од 100 година, када је политичка слика не само на Балкану, него иу остатку Европе била нешто другачија, управо су у овом региону загрмила два рата, који су постали опипљиви предводници већег сукоба.

Позадина сукоба: шта је довело до тога?

Корене балканских ратова не треба тражити чак ни у турском поробљавању балканских народа, већ раније. Дакле, контрадикције међу народима су се посматрале у време Византије, када су на Балкану постојале јаке државе као што су Бугарска и Србија. Османска инвазија на известан начин ујединила је балканске Словене против Турака, који су скоро пет векова постали главни непријатељи балканских Словена.

Грчки рат за независност. Овај рат је био почетак колапса некада моћне Отоманске империје.

Након успона балканског национализма у КСИКС веку из ослабљеног Османског царства, Грчка, Србија, Црна Гора и Бугарска прогласиле су независност, која је постала њен противник. Међутим, то није значило да су ријешене све контрадикције на Балкану. Напротив, на Балканском полуострву још увијек је било много земљишта за које су нове државе тврдиле. Ова околност је учинила сукоб између Османског царства и његових некадашњих посједа готово неизбјежним.

Истовремено, велике европске силе су такође биле заинтересоване да ослабе Отоманско царство. Русија, Италија, Аустро-Угарска и Француска су имале погледе на бројне територије у Турској и тражиле, ослабљујући је туђим рукама, да се придруже овим територијама. Тако је 1908. Аустро-Угарска успјела припојити Босну, која је некада припадала Отоманском царству, а Италија 1911. напала Либију. Тако је тренутак за ослобођење славенских земаља од отоманске владавине био готово сазрео.

Русија је одиграла важну улогу у формирању анти-турске уније. Са њеном помоћи је у марту 1912. године закључен савез између Србије и Бугарске, којем су се ускоро придружиле Грчка и Црна Гора. Иако су постојале бројне контрадикције између земаља Балканске уније, Турска је била главни противник, који је ујединио те земље.

Турска влада је схватила да ће савез између словенских држава Балкана бити усмјерен првенствено против Османског царства. С тим у вези, у јесен 1912. године почеле су се војне припреме у балканском дијелу земље, које су, успут речено, веома касниле. Планови Турске предвиђали су пораз противника у дијеловима: испрва је планирано поразити Бугарску, затим Србију, а затим - Црну Гору и Грчку. У ту сврху, турске трупе на Балканском полуострву консолидоване су у двије војске: Западну, лоцирану у Албанији и Македонији, и Источну, осмишљену да задржи Тракију и Истанбулу. Укупно, турске трупе су износиле око 450 хиљада људи и 900 пушака.

Мапа Балканске уније и театар операција. Неуспешна конфигурација границе за Отоманско царство је јасно видљива. Успешним нападом на Кавалу, отоманске трупе су се неизбежно нашле у "торби", која је демонстрирана 1912. године

С друге стране, савезници су концентрисали снаге на границама Отоманског царства. Планирано је да се нападне истовремено, како би се османска одбрана срушила, а земља би претрпела пораз. У овом случају, рат је требао трајати не више од мјесец дана. Укупно, број савезничких трупа био је око 630.000 са 1.500 пиштоља. Та супериорност је очигледно била на страни анти-отоманских снага.

Рат је постао чињеница (октобар 1912)

Карта Првог балканског рата

Међутим, организовани истовремени штрајк је спријечен прераним нападом Црне Горе. Тако су црногорске трупе концентрисане на граници, од првих дана октобра, увучене у локалне сукобе с турском војском. До 8. октобра, ови сукоби су се, очигледно, претворили у рат великих размера, што је потврђено у извјештају турском министарству вањских послова, који је најавио почетак рата између Црне Горе и Отоманског царства.

Црногорска војска започела је офанзиву у јужном правцу, са циљем да заплени територију Албаније, коју је земља тврдила. И ова офанзива је постигла неки успех: након 10 дана, трупе су напредовале 25-30 километара, узрокујући озбиљне губитке турској војсци.

18. октобра 1912. Србија и Бугарска су објавиле рат Османском царству. 19. октобра, њима се придружила Грчка. Тако је почео Први балкански рат.

Бугарске трупе су одмах одјуриле на обалу Егејског мора, да би заузеле део Тракије, насељене углавном Бугарима, и да прекину комуникацију између источне и западне турске војске. Постојале су трупе испред бугарске војске које нису биле у потпуности мобилисане и нису успеле да узму теренске утврде. Овакве околности су знацајно утицале на Бугаре. Као резултат тога, већ четврти дан након проглашења рата (23. октобар), бугарске трупе су успеле да блокирају Едирне и дођу близу града Киркларели (Источна Тракија). Према томе, постојала је опасност директно за главни град Отоманског царства - Истанбул.

У међувремену, српске и црногорске трупе ујединиле су се у консолидовану групу и започеле офанзиву на југу Србије и Македоније. Јединице Прве армије Србије су се 21. октобра 1912. приближиле граду Куманову и спремиле да га заробе. Међутим, постојале су и велике османске снаге из Западне војске. Приближно 180 хиљада Турака противило се 120 хиљада Срба, којима се касније придружило још 40 хиљада војника. Српска војска је дала другу армију као појачање из региона Приштине.

Турци напали 23. октобра. Њихов свакодневни напад, иако је постигао одређени успех, али није успео да збаци српске трупе. Додатне тешкоће изазвали су магловити временски услови, што је онемогућило ефективно коришћење артиљерије. Само ноћу, када се магла очистила, артиљерија је доведена у битку. У овом случају, Срби су тако успјешно протурили да су резултати дневног напада Турака били у суштини негирани.

Битка код Куманова. Побједа у борби отворила је Србију и Бугарску Македонији и заправо је означила почетак краја османске Западне војске.

Сутрадан су српске снаге покренуле напад. Турци су били потпуно неспремни за ово, што је одлучило о исходу битке. Као резултат тога, турске трупе су почеле да се повлаче дубоко у Македонију, изгубивши највећи део своје артиљерије. Пораз османских трупа у битци на Куманову отворио је пут Србима и њиховим савезницима Македонији, Албанији и Епиру.

Рат је избио (октобар-новембар 1912)

У међувремену, трупе 1. и 3. бугарске војске добиле су задатак да заузму град Киркларели (или Лозенград). Након што су овладали овим градом, Бугари би могли одсећи западну турску војску из метрополе и значајно поједноставити задатак Савезника да овлада турским територијама на западном Балкану.

Отоманска команда је имала велике наде у одбрану Киркларелија. Немачки гарнизон је прегледао немачки генерал вон дер Голтз, који је дао веома оптимистичне прогнозе у вези са одбраном. Међутим, саме турске трупе нису биле довољно припремљене, па је њихов морал учинио да нетко жели нешто боље.

Као резултат битке под зидинама града, бугарске трупе су вјештим маневром успеле да одсеку главни део турских трупа из града и уђу у скоро празан град 24. октобра 1912. године. Овај пораз озбиљно је деморализовао не само трупе, него и владу Отоманског царства. С друге стране, у Бугарској је победа на Лозенграду изазвала велики патриотски успон. Након упорних битака, бугарске трупе су се приближиле Цхаталдзхинској одбрамбеној линији Турака, гдје су се зауставиле.

Источни Турци су након пораза у Кумановској битци почели да се повлаче прво у Скопље, а затим у град Битолу. Међутим, овде су Срби пресрели турске трупе и уследила је крвава битка. Као резултат тога, турска Западна војска је почетком новембра 1912. године уништена заједничким напорима српских и бугарских трупа.

У то време, грчке трупе, које су 18. октобра почеле са активним непријатељствима, успеле су да заузму град Солун и приђу јужној Македонији. Истовремено, грчка флота била је обиљежена неколико побједа над отоманском флотом, што је такођер подигло дух балканског савеза.

Након стварног уништења западних и источних турских војски, пресудан фронт Првог балканског рата био је Цхаталдзхински правац. Овде, од почетка до средине новембра, бугарске трупе су направиле низ неуспешних покушаја да пробију турску одбрану, али то нису учиниле. Ситуација је у застоју.

Мировни разговори или неопходни предах? (Новембар 1912 - мај 1913)

У новембру 1912, на фронтовима Првог балканског рата, развила се ситуација у којој је примирје било једноставно неизбјежно. Трупе балканског савеза биле су заробљене у опсади бројних отоманских тврђава, а отоманске трупе практично нису имале снаге за активне операције. Постојала је и опасност од интервенције у сукобу Аустро-Угарске, који је слиједио своје интересе на Балкану.

Тако су већ у новембру престала непријатељства практично дуж цијеле линије фронта, а 26. децембра почели су мировни преговори у Лондону. Ови преговори су били прилично тешки, углавном због неспремности Турске да сноси велике територијалне губитке. Истовремено, политичка напетост је само расла у самој Турској, што је резултирало државним ударом 23. јануара 1913. године, када су млади Турци преузели власт у земљи, покрету који је тежио да поврати некадашњи престиж и моћ Отоманског царства. Као резултат тог удара, Отоманско царство је престало да учествује у мировним преговорима, а непријатељства Првог балканског рата су се наставила у 19 сати 3. фебруара 1913. године.

Након тога, отоманске трупе, које су за време примирја имале времена да се концентришу на област Чаталџи (правац Истанбул), започеле су офанзиву против бугарских трупа. Међутим, густина трупа је била велика, а покушај пробоја сведен је на позиционе битке, у којима је турска војска поражена.

Опсада Едирне (Адрианопле). Након пада ове тврђаве, пораз Османског царства постао је безуслован

У марту 1913. бугарске трупе, након што су исцрпиле Турке опкољене у Адрианопле, изненада су почеле да нападају тврђаву. Турски војници су били изненадјени, сто је одлуцило о исходу напада. 13. март Бугарска је заузела Адрианопле.

Истовремено са догађајима на источном Балкану, опсаду Скадра наставиле су црногорске трупе. Град је био опкољен на самом почетку рата, али захваљујући тврдоглавој одбрани Турци су наставили да се држе. До прољећа, отомански гарнизон Скадра је већ био довољно исцрпљен да је нови командант Ессад паша (претходни, Хусеин Риза паша, убијен) почео преговоре о предаји тврђаве Црногорцима. Резултат тих преговора била је окупација града Скадра од стране Црне Горе 23. априла 1913. године.

Крај рата или први чин? (Мај-јун 1913)

Од почетка маја, ускоро је стигло затишје на фронт, који је коришћен за наставак мировних преговора у Лондону. Овај пут су и млади Турци схватили да је рат заправо изгубљен за Отоманско царство, а земљи је потребан одмор.

30. маја је потписан мировни споразум. Према његовим ријечима, готово све територије које је Османско Царство изгубило, осим Албаније, пребачено је у земље Балканске уније. Албанија је прошла под контролом великих сила (Италије и Аустро-Угарске), а њена будућност требало је да се одлучи у блиској будућности. Турска је такође изгубила Крит, који је прешао у Грчку.

Такође, једна од главних тачака Лондонског мировног споразума је била да би земље балканске уније саме по себи подијелиле освојене територије. Ова тачка је била узрок многих сукоба и, на крају крајева, поделе Балканске уније. Могуће је да је ова ставка усвојена уз активну помоћ Њемачке или Аустро-Угарске, која није жељела ојачати проруску балканску унију.

Одмах након рата између јучерашњих савезника настали су први спорови. Дакле, главни проблем је био спор око подјеле Македоније, која је имала погледе и на Србију и на Бугарску и Грчку. Бугарска влада сањала је о Великој Бугарској (која је изазвала напетости у односима са другим земљама Балканске уније), ау Србији, као резултат победе, друштво је било знатно радикализовано. Постојао је и отворен спор између Бугарске и Грчке у погледу града Солуна и Тракије. С обзиром на све ове спорове, ситуација је била таква да је Бугарска била сама против свих својих бивших савезника.

Активни дипломатски напори Немачке и Аустро-Угарске, који су инспирисали српску владу да Србија има више права на Македонију, додали су гориво ватри. Истовремено је бугарска влада прогласила исто, али дијаметрално супротно. Само су руске дипломате позвале на дипломатско рјешење питања, али било је прекасно: нови сукоб је сазрио прилично брзо, а мировни споразум у Лондону још није потписан, будући да се Други балкански рат већ појавио на хоризонту.

Јуни 1913. карактерише распоређивање и распоређивање трупа на српско-бугарској граници. У том погледу, Србија је имала бројне предности, јер је велики део бугарских трупа пребачен из региона Чаталџи, за шта је требало времена. Српске трупе су током Првог балканског рата деловале недалеко, па су се раније концентрисале.

Крајем јуна српске и бугарске трупе су дошле у контакт, а ситуација је постала критична. Русија је последњи пут покушала да сачува мир и сазове разговоре у Санкт Петербургу. Међутим, овим преговорима није било суђено да се остваре: 29. јуна, Бугарска, без проглашења рата, напала је Србију.

Нови рат (јун-јул 1913)

Карта Другог балканског рата и границе држава након њеног краја

Бугарске трупе су започеле офанзиву против Македоније од стране снага 4. армије. У почетку су били успешни и успели су да сломе напредне делове Срба. Међутим, тада је прва српска војска кренула према Бугарима, што је зауставило брзо напредовање непријатељских трупа. У јулу је бугарска војска постепено "истискивана" из српске Македоније.

Друга бугарска војска је такође 29. јуна започела офанзиву у правцу града Солуна како би заузела град и поразила грчку војску. Међутим, овдје су Бугари, након почетног успјеха, очекивали пораз. Грчка војска је покушала да заокружи бугарску војску у близини града Килкиса, али то је само довело до тога да је она смењена назад до границе. Бугарски покушај контранапада завршио је неуспјехом, а након низа пораза, 2. бугарска војска је деморализирана и почела се повлачити. Грчке трупе су успеле да заплене неколико насеља у Македонији и Тракији (Струмица, Кавала) и ступиле су у контакт са 3. српском војском.

Бугарска се заглавила у сукобу и наде за брзу побједу нису биле оправдане. Влада је схватила да постоји мала шанса за победу, али је наставила борбу у нади да ће Србија и Грчка бити уморне и да ће бити најприхватљивији мир. Међутим, треће земље нису пропустиле да искористе ову тешку ситуацију у земљи.

Улога коју су играли тешки односи Бугарске са Румунијом, која је одавно тврдила за Јужну Добруђу, као и за Отоманско царство (из очигледних разлога). Искористивши чињеницу да је Бугарска била увучена у тешке борбе, ове земље су почеле са активним непријатељствима против ње. 12. јула 1913. турске трупе су прешле границу са Бугарском у Тракији. 14. јула румунске трупе су прешле границу Бугарске.

До 23. јула турска војска успела је да заузме Адрианопле и победи готово све бугарске трупе у Тракији. Румунија није наишла на отпор због чињенице да су све бугарске снаге биле концентрисане на српском и грчком фронту. Румунске трупе су се слободно преселиле у главни град Бугарске - град Софија.

Схвативши сву безнађе даљег отпора, 29. јула 1913. бугарска влада је потписала примирје. Балкански ратови су завршени.

Резултати ратова и губитак странака

10. августа 1913. године у Букурешту је потписан нови мировни споразум. Према његовим речима, Бугарска је изгубила бројне територије у Македонији и Тракији, остављајући за собом само део источне Тракије са градом Кавалом. Такође, територије у Добрудји су одбачене у корист Румуније. Србија је повукла све македонске територије, одбијене од Турске као резултат Лондонског мировног споразума. Грчка је обезбедила град Солун и острво Крит.

Также 29 сентября 1913 года между Болгарией и Турцией в Стамбуле был подписан отдельный мирный договор (так как Турция не являлась участницей Балканского союза). Он возвращал Турции часть Фракии с городом Адрианополь (Эдирне).

Точная оценка потерь стран отдельно во время Первой и Второй Балканских войн существенно затрудняется тем, что временной промежуток между этими конфликтами весьма мал. Именно поэтому чаще всего оперируют суммарными данными о потерях.

Так, потери Болгарии в ходе обеих войн составили примерно 185 тысяч человек убитыми, ранеными и умершими от ран. Сербский потери составили примерно 85 тысяч человек. Греция потеряла 50 тысяч человек убитыми, умершими от ран и болезней и ранеными. Черногорские потери были самыми маленькими и составили около 10,5 тысяч человек. Османская империя же понесла наибольшие потери - примерно 350 тысяч человек.

Столь высокие потери Болгарии и Османской империи объясняются тем, что обе эти страны в разных этапах конфликтов воевали против нескольких стран, уступая им численно. Также основная тяжесть боёв в Первую Балканскую войну также легла именно на Болгарию и Турцию, что и привело к их большим жертвам и, как следствие, большему их истощению.

Среди факторов, повлиявших на поражение Турции, а затем и Болгарии, следует указать:

  1. Неудачное сосредоточение войск Османской империи накануне Первой Балканской войны (связь между Западной армией и метрополией прервалась в первые недели конфликта);
  2. Амбициозные планы османского (а затем и болгарского) командования, которые были, по сути, неосуществимы;
  3. Война против нескольких стран в одиночку, что, при имевшихся и у Османской империи, и у Болгарии ресурсах было равносильно поражению;
  4. Напряжённые отношения с невоюющими соседями. Наиболее плачевным образом это проявилось для Болгарии в 1913 году.

В результате Балканских войн на Балканском полуострове появилась новая серьёзная сила - Сербия. Однако ряд проблем, связанных прежде всего с интересами великих держав в этом регионе, так и остался нерешённым. Именно эти проблемы и привели в конечном итоге к кризису, переросшему вскоре в Первую мировую войну. Таким образом, Балканские войны не сумели сгладить ситуацию в регионе, но и в конечном счёте лишь её усугубили.

Погледајте видео: Балкански ратови - Cтварање Балканског савеза 18. епизода (Март 2024).