Прије неколико дана (наиме, 15. фебруара 2018.) у Вијећу сигурности УН-а, руски представник Петар Иљичев објавио је пуну листу међународних ратних злочина Америке и неких других представника Запада. Показало се да је ова листа импресивна, али је било неочекивано да Сједињене Државе никада нису испробаване. Таква ситуација захтева појашњење, које ће господин Црафт пружити.
Прво морате одлучити о терминолошком апарату. Прво, шта је директно "међународни злочин"? Ради се о кршењу закона које разматрају међународни судови и слична тијела, односно злочини који су изван надлежности појединих држава. Постоји посебна листа таквих злочина:
- Геноцид
- Апартхеид
- Злочини против мира
- Ратни злочини
Али чак и таква кршења закона могу разматрати судови земље чији је грађанин починио злочин. Таква права су дата државним институцијама самим међународним нормама (најпознатији примјер је Повеља Уједињених нација). Ратни криминалци често пролазе кроз праведне државне, а не међународне судове. Међутим, постоји једна ситуација у којој је неопходно учешће наддржавних органа и судова. То су злочини које је починила сама земља, влада, појединачни представници или учесници под покрићем. У случају Сједињених Држава, ситуација је управо то, јер су ратне злочине починили представници власти земље. Међународни суд (војни суд) често се успоставља у случају земље. Ово тело није трајно, организовано је посебно за обављање једног или више повезаних предмета (злочини се могу комбиновати по терену, жртвама или самом криминалу, на пример, земљи)
Важна карактеристика трибунала је да је њено стварање вођено од стране Вијећа сигурности УН-а, а не засебног уговора. Било је случајева у историји сазивања међународног суда (послови Руанде или Југославије). Овде лежи тајна. Будући да такво тијело може бити створено само једногласном одлуком свих сталних чланова Савјета, сваки вето Америке или њених партнера ће блокирати процедуру за стварање трибунала. То значи да се злочини неће истраживати.
Међутим, то није све. Ако не узмете у обзир привремена тијела, главни међународни истражитељ је Међународни кривични суд. Налази се у Хагу од 1998. године (тада је тијело основано према Римском статуту). Све земље које су ратификовале статут (121 од 193 земље чланице УН) пристале су на овласти суда. Сједињене Државе потписале су статут 2000. године, а 2002. су повукле своју одлуку. Сада Америка не признаје ауторитет Међународног кривичног суда, тако да ово тијело нема право да суди земљи или њеним грађанима за злочине.
Иста ситуација постоји иу односу на други орган - Међународни суд правде. Илустративан пример је 1986. године, када је суд прогласио земљу кривом за ратни злочин против Никарагве. Пресуда је била да се из Америке врати огроман износ у корист оштећене стране, али су државне власти једноставно одбиле. Истовремено, Бијела кућа је одлучила да не призна у потпуности одлуке суда УН-а као легитимне.
Поред Никарагве, Југославија је покушала да добије надокнаду од Америке. Земља је, заједно са међународним тијелима, покренула кривични поступак против САД и НАТО партнера. Оптужени су на то одговорили са примједбом на раније усвојену Конвенцију: "за сваки међународни случај потребна је сугласност земље за примјену међународног уговора". Тако ће неслагање САД са судском одлуком (као и директно са тужилаштвом) окончати овај случај.
Али то није крај америчких власти на међународној сцени. У својој земљи, власти су увеле категоричне и разумљиве принципе дизајниране да заштите и заштите америчке грађане. Тако постоји Закон о заштити америчких званичника у иностранству, према којем ниједан међународни суд (оних чије одлуке Америка не признаје) не може сарађивати са властима земље у процесуирању и изручењу међународних криминалаца. Немогуће је организовати изручење тражених лица, а забрањено је и спровођење истрага у самим државама. Штавише, америчке власти имају право да користе своје војне снаге како би одвеле своје притворене грађане из било које друге земље. У ствари, испоставља се да су становници Америке нерањиви за међународне одлуке!
Домаћи закони Сједињених Америчких Држава осигуравају примат интереса саме земље. Истовремено, међународне одлуке су секундарне. Устав САД-а успоставља једнакост правних снага домаћих закона и одлука међународних тијела. Међутим, у истом документу се наводи да је у спорној ситуацији одлучујући акт усвојен касније. Резултат је ситуација: међународни суд доноси неугодну одлуку за Сједињене Државе. Ова одлука се уноси у амерички закон у облику посебног акта са јединственим датумом. Одмах након што власти земље усвоје други акт, којим се укида правна снага претходне. Због чињенице да је други закон усвојен касније, предност му је дата.
