Свјетска здравствена организација основана је од стране Уједињених нација 1948. године како би се бавила међународним питањима јавног здравља и здравља свјетске популације. Данас има 193 земље чланице. Седиште СЗО је у Женеви.
СЗО израђује планове, након чега слиједе истраживања у области здравља, успостављање норми и стандарда, те прати ситуацију у области здравства, оцјењујући динамику њених промјена. Као дио СЗО, углавном постоје државе чланице система УН-а, али према Повељи, државе УН-а такођер могу бити прихваћене.
Историја Светске здравствене организације
Прво тело које је организовало међународну сарадњу у овим стварима названо је Константинополски високи здравствени савет, који га је формирао 1839. године. Он је морао да контролише стране бродове у локалним лукама и спроводи анти-епидемијске мере које би спречиле ширење колере и куге. Касније су сличне организације створиле Мароко и Египат.
Године 1851, 12 земаља, укључујући Русију, учествовало је у Паризу на И Међународној санитарној конференцији. Након састанка, одлучено је да се усвоји Међународна санитарна конвенција, која би помогла да се одреди карантин мора на Медитерану. Међутим, резултати су постигнути тек крајем КСИКС века.
Са почетком 20. века основане су још две међувладине здравствене организације, под називом Панамерички санитарни биро и Јавни европски биро за хигијену. Углавном су ширили информације о општим медицинским питањима (посебно инфективним болестима). 1923. године почела је са радом Међународна организација за здравствену организацију при Савезу народа у Женеви, а 1946. године у Њујорку Међународна конференција о здравственој заштити одлучила је да успостави СЗО. Повеља ове организације је ратификована у априлу 1948. године, а од тог дана, 7. априла, постаје Свјетски дан здравља.
Активности СЗО и њена улога у свијету
Задаци који су у средишту пажње и које је организација ријешила укључују много. Међу најважнијим су:
- Смањење здравственог, социјалног и економског терета заразних болести (на примјер, помагање земљама у региону југоисточне Азије);
- Спровођење борбе против ХИВ / АИДС-а, туберкулозе и маларије (у оквиру програма искорјењивања маларије), елиминација великих богиња у свијету;
- Спречити и смањити учесталост болести, инвалидности и ране смрти узроковане хроничним незаразним болестима, менталним поремећајима, насиљем, повредама и оштећењем вида;
- Смањење морбидитета и морталитета и побољшање здравља у најважнијим фазама живота, заједно са трудноћом, порођајем, неоноталним периодом, дјетињством и адолесценцијом, као и побољшањем сексуалног и репродуктивног здравља и промовисањем активног и здравог начина живота у старости свим људима;
- Смањење здравствених посљедица ванредних ситуација, природних катастрофа, криза и конфликата и минимизирање њихових социјалних и економских утицаја;
- Промовисање здравља и развоја и спречавање или смањење здравствених ризика повезаних са пушењем, контролом дувана, алкохолом, дрогама и другим психоактивним супстанцама, нездравом исхраном, физичком неактивношћу и несигурним сексом;
- Утицаји кроз интервенције политике, пројекте СЗО-а и научне програме који имају за циљ јачање праведног здравља и фокусирање на људе са ниским напајањем, родно осјетљиве и приступе засноване на правима;
- Унапређење примарних превентивних мјера и утицај на управљање јавним политикама у свим секторима како би се утицало на главне узроке здравствених ризика повезаних са животном средином;
- Побољшање исхране, безбедности хране и безбедности хране током целог живота и одржавање јавног здравља и националног здравља и одрживог развоја;
- Побољшање учинка здравствених услуга кроз побољшање водства, финансирања, запошљавања и управљања СЗО са поузданим и доступним доказима и резултатима истраживања.
Главне функције Свјетске здравствене организације
Да би постигла своје циљеве, СЗО обавља следеће главне функције:
- Обезбеђивање водеће улоге у питањима која су од кључног значаја за здравље, те изградња партнерства и сарадње на мјестима гдје ће бити потребна колективна акција;
- Развој агенде истраживања и стимулисање накнада, развој и ширење непроцјењивог знања;
- Успостављање стандарда и стандарда, помоћ у њиховом поштовању и спровођење одговарајуће контроле;
- Повезивање етичких концепата са концептима развоја политика заснованих на доказима;
- Обезбеђивање техничке опреме, активирање промена и изградња одрживих институционалних капацитета;
- Контрола околности у области здравствене заштите и процена динамике њених промена.
Ови кључни циљеви и функције, као и друге глобалне обавезе, рјешавају се у већини ових подређених генералном директору СЗО. Поред тога, здравствена политика се одражава у Опћем програму рада. Информације о здравственој заштити, основне информације о структури програма рада у цијелој организацији, буџету, ресурсима, публикацијама земаља учесница, програмима и пројектима, смјерницама и резултатима такођер се могу добити тамо.
Програм СЗО: кључне тачке
Свјетска здравствена организација дјелује у све већим и брзо мијењајућим околностима. Активности јавног здравства немају јасне границе и односе се на многе друге секторе који утичу на потенцијале и исходе у односу на здравље. Ради рјешавања изазова са којима се суочава Организација, радни програм СЗО се користи у шест праваца: два задатка у здравственом сектору, двије стратешке потребе и два оперативна приступа.
Програм је:
- У промовисању развоја;
- У јачању здравствене сигурности;
- У јачању здравствених система;
- У употреби резултата научних истраживања, информација и чињеничних информација;
- У јачању партнерстава;
- У побољшању исхода активности.
Управна тијела СЗО
Светска здравствена скупштина је највиши орган Светске здравствене организације који је одговоран за доношење одлука. Њени годишњи састанци, на којима учествује већина делегација из свих држава чланица организације, одржавају се, по правилу, у Женеви, Швајцарска. Здравствена скупштина врши дефиницију општих праваца политике у активностима Светске здравствене организације. Здравствена скупштина именује генералног директора, који надгледа финансијске политике Организације, као и разматра и одобрава нацрте буџета програма. Поред тога, разматрају се извјештаји Извршног одбора.
У извршном одбору има 34 члана, то су технички квалификовани здравствени радници који се бирају на трогодишњи мандат. На главној сједници Одбора одржаној у јануару, дневни ред се усаглашава прије предстојеће сједнице Скупштине здравља и усвајања резолуција за Скупштину. Док се на другој, краћој сједници, одржаној у мају, баве питањима везаним за администрацију. Главне функције Одбора су спровођење одлука и политика које је усвојила Скупштина, пружање консултативне помоћи и општа подршка њеним активностима.
Секретаријат Светске здравствене организације има око 8.000 стручњака не само из здравственог сектора, већ и из других области. Поред тога, у њега је укључено и друго особље које ради са уговорима на одређено вријеме у сједишту, сви регионални директори регионалне канцеларије СЗО и неке друге државе. На челу организације је генерални директор којег именује Скупштина и представља Извршни одбор.
Само присуство активности - активног, конструктивног и конзистентног у корист целог човечанства - може помоћи свим људима да остану увек у здрављу и срећи. То је доктрина Светске здравствене организације, која може бити разумљива и доступна свима. Да би се остварили сви задаци додијељени Организацији, бит ће потребни заједнички напори свих влада и свих народа.
