Почетком КСКСИ века Русија је учествовала у бројним ратовима. Ова непријатељства имала су утицај на каснији развој руске војске, војне опреме и војне доктрине. Један од најупечатљивијих примјера је одраз руске агресије у Јужној Осетији од стране Русије и њених савезника с једне стране у августу 2008. године. Друго име за овај сукоб је "петодневни рат".
Хисторицал бацкгроунд
Граница која је произвољно поделила Осетије између РСФСР и Грузијске ССР успостављена је у совјетске време. Онда нису могли ни замислити да ће то постати граница између два непријатељска блока.
Док је Грузија била део СССР-а, ствари су овде биле мирне, и није могло бити говора о могућем етничком сукобу. Али све се промијенило након перестројке, када су грузијске власти почеле полако али сигурно кренути ка независности. Када је постало јасно да је повлачење Грузијске ССР из Уније било сасвим реално, јужноосетијско руководство, углавном у Русији, размишљало је о сопственом суверенитету. Као резултат тога, аутономија Јужне Осетије је проглашена 1989. године, а 1990. године њен пуни суверенитет.
Међутим, грузијска влада је била против тога. Затим, 1990. године, Врховни савет Грузије је прогласио декрет којим је аутономији Јужне Осетије ништаван.
Рат 1991-1992.
5. јануара 1991. године, Грузија је увела три хиљадити полицијски контингент у главни град Јужне Осетије, Тцхинвал. Међутим, након неколико сати, у граду су избиле уличне борбе, често уз употребу бацача граната. Током ових битака, безнадежност одлуке Врховног савета Грузије постала је очигледна, док је сам грузијски одред постепено био гурнут назад ка центру града. Као резултат тога, грузијски контингент је пребачен на позиције у центру Тцхинвал, гдје је почео да се припрема за дугорочну одбрану.
Дана 25. јануара 1991. године постигнут је споразум о повлачењу грузијског контингента из Тцххивала и напуштању града, тако да је ватра престала неколико дана. Међутим, нове провокације са грузијске стране учиниле су примирје краткотрајним.
Ватра је такође додата да, према совјетском уставу, аутономне формације као дио совјетских социјалистичких република које су напустиле Унију могле су самостално доносити одлуке о свом боравку у СССР-у. Стога, када се Грузија одвојила од Совјетског Савеза 9. априла 1991, јужноосетијско руководство је брзо објавило свој будући боравак у СССР-у.
Међутим, сукоб је почео да се шири. Грузијска полиција и војска контролисале су територију и висине у близини Чинвила, захваљујући чему су могле да покрену артиљеријске нападе на град. Ситуација у њој постала је заиста катастрофална: уништавање, смрт људи и застрашујући услови нису додали симпатије грузијској страни.
21. децембра 1991. године, Врховни савет Јужне Осетије усвојио је декларацију о независности републике, а месец дана касније одржан је и одговарајући референдум. Треба напоменути да је овај референдум углавном бојкотован од стране грузијског становништва републике, тако да је апсолутна већина гласова (око 99%) добила независност. Наравно, грузијска влада није признала независност региона или референдум.
Крај сукоба је дошао довољно брзо, а узрок је била политичка нестабилност у Грузији. Крајем 1991. године избио је грађански рат у овој земљи, што је значајно ослабило позицију Грузије у региону. Осим тога, Русија је интервенисала у ситуацији која није била уређена тињајућим расадником јужне границе. На грузијску владу је вршен притисак (све до вероватноће да ће на грузијске снаге бити нападнуте грузијске снаге на тсхинвалском подручју), а средином јула 1992. гранатирање града је престало.
Исход овог рата је био тај да су народ и влада Јужне Осетије коначно окренули леђа Грузији и наставили са свом снагом да траже признање своје независности на међународној сцени. Укупни број жртава током сукоба био је око 1.000 убијених и 2.500 рањених.
Период од 1992-2008. Ескалација напетости
Период после грузијско-јужноосетијског рата постао је време таласних тензија у региону.
Као резултат сукоба 1991-1992. Постигнут је споразум између руске, грузијске и јужноосетијске стране о распоређивању заједничког мировног контингента на територију Јужне Осетије. Овај контингент се састојао од три батаљона (по један са сваке стране).
Прву половину деведесетих карактерише велика дипломатска игра коју су играле све странке. С једне стране, Јужна Осетија је настојала да се коначно одвоји од Грузије у очима међународне заједнице и постане дио Руске Федерације. Грузија је, пак, методички "истиснула" независност и аутономију Јужне Осетије. Руска страна је била заинтересована за мир у Јужној Осетији, али се убрзо усредсредила на Чеченију, другу далеко од мирног региона.
Међутим, преговори су се наставили током прве половине деведесетих, ау октобру 1995. одржан је први састанак грузијских и осетских партија у Чинвилу. Састанку су присуствовали представници Русије и ОЕБС-а. Током састанка постигнут је договор о укидању декрета Врховног савета Грузије о укидању аутономије Јужне Осетије, као и изостанку републике из Грузије. Вреди напоменути да је, можда, такав корак учинио руски лидер у замену за непризнавање од стране грузијског председника Е. Шеварднадзе из Чеченске Републике Ицхкерие и његове подршке за акције руских трупа у Чеченији.
У пролеће 1996. у Москви је потписан меморандум о неупотреби силе у Јужној Осетији. То је постало прави корак напријед у грузијско-осетским односима. И 27. августа исте године, одржан је први састанак грузијског председника Е. Шеварднадзеа и председника парламента (у ствари шефа државе) Јужне Осетије Л. Чибирова. Током овог састанка, стране су изнеле даље начине да нормализују ситуацију, али после састанка, Е. Шеварднадзе је изјавио да је "још рано говорити о аутономији Јужне Осетије."
Ипак, ситуација до 2000. године допринијела је даљој консолидацији мира у региону, повратку избјеглица и економском опоравку. Међутим, све карте су биле збуњене доласком на власт у Грузији у јануару 2004, као резултат "револуције ружа" М. Саакашвилија. Он је представљао ону младу, националистичку генерацију Грузије, која, у потрази за тренутним успјехом, није презирала популистичке идеје, иако понекад сасвим апсурдне.
Чак и пре његовог званичног избора за председника Грузије, Михаил Саакашвили је посетио Јужну Осетију и ова посета није била координисана са властима Јужне Осетије. У исто време, дозволио је себи напомену да ће "2004 бити прошла година када Јужна Осетија и Абхазија не учествују на изборима у Грузији". Таква изјава је допринијела дестабилизацији ситуације.
У 2004-2008 Ситуација око Јужне Осетије и руског мировног батаљона на њеној територији наставила је да се загрева. У пролеће 2006. године, руководство Грузије прогласило је руске трупе мировног контингента у криминалцима у Јужној Осетији. Разлог за тако гласну изјаву био је да војници из Русије нису имали визе издате од стране грузијске стране и наводно су илегално боравили на територији Грузије. Истовремено, грузијска страна је захтијевала или повлачење руских мировњака или њихово "легализирање".
У међувремену, борбе су избиле на више подручја у Јужној Осетији. Сукоби, провокације и гранатирање, укључујући минобацаче, престали су бити ријеткост. Истовремено, велики број провокација је организована од стране грузијске стране. Такође је вредно поменути и изјаву коју је у мају 2006. дао министар одбране Грузије Иракли Окруасхвили, који је рекао да ће до 1. маја 2007. Јужна Осетија постати део Грузије. Као одговор на ову јасно провокативну изјаву, руски министар одбране Сергеј Иванов гарантовао је помоћ Абхазији и Јужној Осетији у случају агресије Грузије на њих.
Процес конфронтације између Грузије и Јужне Осетије је 2006. године добио коначан облик. Грузијско руководство у својој националистичкој хистерији наставило је да изјављује да грузијска територија мора бити неповредива и обновљена било којим, чак и војним средствима. Управо у овом контексту Грузија је поставила курс за приближавање САД и НАТО-у. Америчка војна опрема и инструктори, који су постали чести гости, стигли су у грузијску војску.
Истовремено, од самог почетка свог постојања, Јужна Осетија се придржавала искључиво про-руског курса, дакле, у принципу, не би могло постојати "мирољубива" унија са Грузијом након што је Сакашвили дошао на власт. У новембру 2006. одржан је референдум у Јужној Осетији о подржавању независности. Као резултат тога, око 99% становника Јужне Осетије који су гласали изразили су подршку за очување независности републике и наставак њене спољне политике.
Тако је, до августа 2008. године, ситуација у региону погоршана до крајњих граница, а мирно рјешење тог питања било је практично немогуће. Грузијски "јастребови" на челу са Сакашвилијем нису могли да се повуку, иначе би изгубили свој углед и тежину у очима Сједињених Држава.
Почетак непријатељстава 8. августа
8. августа 2008. године, око 15 минута после поноћи, грузијска војска је изненада отворила ватру на Тскхинвали њихових вишеструких ракетних бацача. Три сата касније, грузијске трупе су кренуле напријед.
Тако је грузијска страна прекршила примирје, а грузијска војска успела је да заплени неколико насеља на територији Јужне Осетије (Мугут, Дидмукха), као и да се пробије у предграђе Чинвила у првим сатима напада. Ипак, снаге јужне Осетије су биле у стању да агресору наносе значајне губитке већ на самом почетку сукоба и да обуздају темпо грузијског блитзкриега тврдоглавом одбраном.
У то вријеме на самом тсхинвалију, као резултат грузијске артиљерије, жртве су се појавиле међу цивилним становништвом. Град је ухваћен неспреман, али становници су храбро упознати вест о грузијској инвазији. Још једна трагична епизода почетног периода рата била је смрт руских мировњака од пожара грузијских инсталација. Ова чињеница коначно је убедила руско руководство у одсуству могућности за мирно решење сукоба. Предсједник Руске Федерације Дмитриј Медведев најавио је почетак операције присиљавања грузијске стране на мир.
Ујутро, руска авијација је почела са зрачним нападима на грузијске трупе, чиме је оштро смањила стопу напада. Руске колоне 58. армије, које су формирале главну резерву и главне одбрамбене снаге у правцу Јужне Осетије, кретале су се кроз тунел Роки како би помогле мировним снагама и јединицама јужне Осетије.
Током дана, грузијске трупе су успеле да у великој мери притисну руско-јужноосетијске трупе, окруже војарне руских мировњака, али то није успело да окрене плиму у њихову корист. У ствари, до вечери 8. августа постало је јасно да је грузијски "блитзкриег" пропао и да неће успети да одмах ухвати Тскхивала. Међутим, грузијски медији су владали побједнички; објављено је да напад на Тскхинвал иде добро.
Даљи развој сукоба (9-11. Август)
До јутра 9. августа борбе у Чинвилу су се наставиле, али грузијске трупе више нису имале значајну супериорност. Након што су били везани у уличним биткама, они су сада настојали да заузму што више територија, тако да током наредних мировних преговора (од којих нико није сумњао 9. августа) да имају барем неке адуте у својим рукама. Међутим, милиција и руски мировњаци наставили су тврдоглаво бранити градске четврти.
У исто време, група која се састојала од јединица 58. руске војске стигла је у Чинвал, поред мјеста догађаја, распоређена је 76. авионска дивизија. Формирана је и батаљонска група, одвојена од 135. моторизоване пушке. Задатак групе је био да откључа руске мировњаке и успостави контакт са њима.
Међутим, пошто офанзивни испад грузијских трупа још није био исцрпљен, а саме трупе су имале довољно радне снаге и опреме, руски батаљон претрпио је значајне губитке као резултат борбе за борбу, а до краја дана је повучен из града. Међутим, овај контра-напад допринио је брзом заустављању грузијске офанзиве и транзицији грузијских снага у одбрану.
Током целог дана 9. августа догодили су се руски ваздушни напади на грузијске трупе, као и узајамно гранатирање. Група бродова руске црноморске флоте ушла је у територијалне воде Грузије с циљем патролирања и искључивања агресивних акција Грузије на мору. У исто време, следећег дана, 10. августа 2008. године, одраз је покушаја грузијских поморских снага да продру у зону конфликта.
10. августа, руске трупе су покренуле контра-офанзиву и почеле да збацују грузијске снаге из Тскхинвала, а руско-абхазијске снаге почеле су да се распоређују из области које граниче са Грузијом. Тако је, трећег дана сукоба, грузијска офанзива била потпуно исцрпљена, а линија фронта је почела да се креће у супротном правцу. Резултат одбрамбених битака био је, пре свега, потпуно заустављање грузијских трупа, њихови губици и потпуна дезорганизација. Тада је у грузијском руководству почела паника, изазвана пријетњом потпуног војног пораза. Сакашвили је затражио од земаља НАТО-а да интервенишу у сукобу и "спасу Грузију од канџи руског агресора".
Руски војници су 11. августа завршили ослобађање територија које је заробио агресор у Јужној Осетији и ушли на територију Грузије. Ипак, овај догађај је на сваки могући начин био наглашен као потреба за "присиљавањем Грузије на мир". Истог дана, руске трупе су окупирале Зугдиди у западној Грузији без борбе, а град Гори напустиле су грузијске трупе.
Примирје и крај сукоба
Руски председник Д. Медведев је 12. августа саопштио да више не постоји опасност за цивилно становништво Јужне Осетије и руске војске, што значи да ће операција за присиљавање агресора на мир бити заустављена. Након тога, уз посредовање француског предсједника и предсједника Европске уније Ницоласа Саркозија, почели су преговори између Русије и Грузије. Опште значење будућег мировног споразума заснивало се на неупотреби силе за рјешавање контроверзних питања, окончање непријатељстава, повлачење трупа на позиције које су заузели прије почетка сукоба, приступ хуманитарне помоћи региону, као и почетак међународних расправа о статусу Јужне Осетије и Абхазије. Грузијско руководство се сложило са свим одредбама споразума, осим клаузуле о статусу Абхазије и Јужне Осетије. Ова ставка је преформулисана.
Током наредних дана настављен је процес повлачења руских трупа са територије Грузије. 16. августа мировни споразум потписали су шефови Руске Федерације, Абхазије, Јужне Осетије и Грузије. Дакле, иако се овај сукоб назива петодневним ратом (због чињенице да је фаза активних непријатељстава трајала од 8. до 12. августа 2008. године), заправо је завршена 16. августа.
Резултати и последице петодневног рата
Резултати августовског сукоба у Јужној Осетији са сваке стране сукоба тумаче се на свој начин. Руско руководство најавило је победу руских и јужноосетијских трупа, обуздало агресора, наносећи му озбиљан пораз и искључивање нових великих војних сукоба у блиској будућности. Међутим, борбе за једнократну употребу и артиљеријско гранатирање, заседе и пуцњава настављени су до краја 2008. године.
Грузијско руководство најавило је победу грузијских војника, а грузијски предсједник М. Сакашвили рекао је да је једна грузијска бригада, опремљена најновијим америчким оружјем, успјела поразити цијелу 58. војску. Ипак, ако објективно проценимо резултате конфликта, треба напоменути: изјава грузијског руководства направљена је искључиво у пропагандне сврхе и нема никакве везе са реалношћу.
Што се тиче губитака које су претрпеле стране у сукобу, њихове процене се такође разликују. Према руским подацима, губици Русије, Јужне Осетије и Абхазије износе око 510 убијених и рањених, док су губици Грузије око 3000. Грузијска страна тврди да су губици грузијских трупа током сукоба били око 410 убијених и 1750 рањени, и губитак руских трупа и њихових савезника - око 1.500 људи убијено и рањено. Према томе, ниједан "пораз грузијске бригаде целе руске војске" није био ни близу.
Объективно признанным итогом войны в Южной Осетии стала победа России и её союзников, а также тяжёлое поражение грузинской армии. При этом в результате расследований, проведённых Международной комиссией Евросоюза, было доказано, что агрессором в конфликте являлась именно Грузия, но в то же время указывалось на "провокативное поведение России, подвигнувшее Грузию на силовое решение вопроса". Тем не менее, как это "провокативное поведение" увязывалось с отказом России принять в свой состав Южную Осетию и Абхазию, а также с непризнанием независимости республик - Комиссия ответа дать так и не смогла.
Последствиями пятидневной войны стало признание Россией независимости Южной Осетии и Абхазии, начало конфронтации между РФ и Грузией (уже в сентябре 2008 года между государствами были разорваны дипломатические отношения). США, несмотря на выводы Комиссии об ответственности Грузии за начало войны, обвинили Россию в агрессивном стремлении расширить свои границы. Таким образом, конфликт в Южной Осетии можно назвать новой эпохой во взаимоотношениях между Россией и западным миром.
