Недавно, медији све више чују о касетној муницији. Наводи се обично односе на борбе на истоку Украјине, као и на грађански сукоб у Сирији. Најчешће се спомињу касетне бомбе авиона. У овом случају, новинари се не умарају да подсјећају да је ова врста муниције забрањена и да се односи на такозвано нехумано оружје.
Шта је касетна муниција, зашто је било потребно измислити посебну конвенцију да би их се забранило? Који је принцип њихових поступака и против кога се примењује? Да ли постоје такве бомбе у служби руске војске и зашто број водећих држава на свету (укључујући и Русију) није потписао документ којим се забрањује употреба касетне муниције?
Мало историје
Главни циљ сваког сукоба је поразити непријатеља. Већ неколико векова ватрено оружје је било главно средство за победу непријатеља. Од проналаска барута, главни задатак супротних страна је био да се осигура да мета буде погођена пројектилом (метак, језгро, канистер) који се покреће енергијом прашкастих гасова. То је тај индикатор и почео је да одређује ефикасност било ког оружја.
Решење овог проблема заузело је умове најбољих дизајнера оружја, од појаве првог цоулеурина и аркуебуса. Оружари су повећали вероватноћу да ће ударити непријатеља на два начина: тачност ватреног оружја и повећање стопе ватре.
Приказ ових двају концепата може се назвати савременим снајперским пушкама (пре свега снајперским комплексима) и митраљезима. Снајпер се ослања на један пуцањ који мора погодити мету. Да би то урадио, он користи скупо и прецизно оружје, специјалну муницију и разне додатке. Машински митраљез се ослања на брзину ватре свог оружја: од огромног броја метака испаљених у правцу непријатеља, бар један ће погодити мету. Али постоји други начин. Ловци су га измислили када су почели да користе фракцију.
Ако говоримо о артиљеријској и артиљеријској муницији, онда је врло брзо након појављивања ове врсте оружја постало јасно да је врло тешко и скупо ударити непријатељског војника језгром. Муниција је почела да се пуни експлозивом како би се постигао изглед фрагмената и тиме повећала ефикасност оружја. Тада се појавио канистер који је значајно повећао ефикасност употребе артиљерије против пешадије и коњице. Међутим, није било баш погодно користити канистер због начина пуњења, штавише, метак метака је врло брзо изгубио своју разорну моћ и био је неефикасан када је пуцао на велике удаљености.
Рјешење овог проблема је почетком КСИКС вијека пронашао британски капетан Хенри Схрапнел. Он је измислио нову врсту артиљеријске муниције, која је била испуњена ударним елементима (метцима) и била је поткопана у одређеном дијелу путање. Ове шкољке се могу назвати директним претходницима касетне муниције.
Први борбени авиони, који су се појавили током Првог светског рата, имали су још више проблема са тачним поразом појединачних циљева. Први пилоти бомбардера испустили су бомбе рукама, право из кабине својих авиона. На високу прецизност таквог бомбардовања није било ни речи. 1930-их су се појавили први узорци касетних бомби. Идеја је била врло једноставна: ако је немогуће уништити мету са једном бомбом, онда можете покушати да је направите великим бројем малих.
Преци касетних бомби сматрају се Немцима. Прво су их применили током пољске кампање. Немачке касетне бомбе АБ 250-3 имале су тежину од 250 кг, од којих је свака садржавала 108 СД-2 фрагментационих бомби. На датој висини АБ 250-3 је поткопана посебном набојем, што је омогућило расипање СД-2 на површини од неколико стотина квадратних метара. Свака фрагментирана бомба имала је специјални пропелер који је успорио њен пад и подигао осигурач. У исто вријеме, неке од бомби експлодирале су у зраку, неке када су пале на тло, док су остале остале на тлу и претворене у протупјешачке мине.
Није заостајала за Немачком и Совјетским Савезом. У совјетско-финском рату, активна ракетна бомба, која је била шупља посуда са великом количином запаљиве муниције, била је активно коришћена. Финци су ову бомбу назвали "Молотовљевом житницом".
Касетне бомбе током Другог светског рата коришћене су не само против радне снаге, већ и против тенкова. Тачност бомбардовања била је таква да је улазак у један тенк, чак и бомбардер био изузетно проблематичан. У СССР-у је изумљена касетна бомба која је садржавала велики број малих протутенковских кумулативних бомби ПТАБ-2.5-1.5.
После рата, каријера касетне муниције није завршена. Напротив, тек је почела. Користећи њемачки развој на овом подручју, Американци су створили АН М83 зрачну бомбу. Коришћен је током Корејског рата.
Посебно се често користила касетна муниција током рата у Вијетнаму. Американцима је било тешко да одреде тачну локацију вијетнамских партизана у џунгли, тако да су одмах "засијали" велике површине касетне муниције.
Типичне америчке касетне бомбе из овог периода хладног рата биле су ЦБУ 52, која је тежила 350 кг и садржавала је 220 комадића муниције.
Не треба мислити да је развој касетне муниције ангажован само на Западу. У СССР-у је активно радио иу том правцу. Осамдесетих година, СССР је био наоружан бомбама калибра 250 и 500 кг.
Могли би бити опремљени распарчаним, кумулативним, запаљивим бомбама, као и протупјешачким и протутенковским минама. Развијен је и велики број различитих касетних артиљеријских система.
Последњих деценија, развој у овој области је био око стварања "интелигентних" касетних муниција. Уобичајено "паметно" оружје има много предности, али и један недостатак: кошта превише. Већина трошкова пада на њен систем испоруке. Дакле, на Западу су почели да се развијају касетна муниција, унутар које су се налазили елементи ударног ударца.
Шта је касетна муниција
Касетна бомба је врста муниције која садржи велики број малих муниција (борбени елементи кластера). У ствари, ради се о контејнеру који је подељен на мале преграде испуњене ударним елементима, попут витрине у супермаркету.
Након бацања контејнера, отвара се падобран муниције, који успорава и стабилизује његов пад.
На одређеној висини и на одређеној тачки путање, спољна љуска је испуштена или поткопана, а мале подстрељиве погодиле огромну површину. Ресет борбених елемената може бити тренутан или постепен. Обично подстрече имају сопствене уређаје за кочење, што им омогућава равномернију расподелу на одређеној територији. Они раде још ефикасније ако их напуните додатним ударним елементима (лоптице или игле). Мале бомбе могу бити програмиране да експлодирају неколико метара изнад земље.
Касете борбених елемената могу се поделити у три велике групе:
- са тренутним осигурачима: користе се за уништавање радне снаге, као и за непријатељске конвоје, инфраструктурне објекте;
- војни елементи кумулативне акције: користе се за уништавање непријатељских оклопних возила;
- борбени елементи са минским осигурачима: користе се за ископавање територија и објеката.
Игнорантно оружје
Касетне бомбе, као и друге муниције сличног принципа рада, веома су ефикасне, могу покрити огромну површину и готово је сигурно да ће уништити непријатеља на њему. Међутим, постоји неколико нијанси.
Таква муниција је веома нетачна. Ово је оружје тоталног уништења, које убија свакога ко је на одређеној територији. Поред тога, кластер бојеве главе врло често не експлодирају и заправо се претварају у протупјешачке мине.
У Вијетнаму су Сједињене Државе користиле касетне бомбе, које су дале огроман број малих ударних елемената. Ефекти коришћења такве муниције били су посебно страшни. У каснијим верзијама лоптастих бомби почеле су се користити пластични ударни елементи, готово невидљиви на рендгенским зракама.
Године 1980. усвојена је Конвенција УН која забрањује употребу бомби и иглица.
Други проблем касетне муниције је неуспјех дијела борбених елемената, који их претвара у протупјешачке мине.
Да би Американци лакше пронашли такве сломљене борбене елементе, почели су да их прекрију сјајном бојом. Али то није ријешило проблем: бомбе с "забавном" бојом почеле су привлачити више пажње дјеце, што је довело до несрећа.
Последњих деценија, борбени елементи касетне муниције су опремљени само-ликвидаторима који раде у року од неколико дана након употребе.
Сматра се да чак иу најновијој генерацији касетне муниције, око 5% од укупног броја касетне муниције не експлодира и претвара се у мине.
Године 2008., у Даблину, под окриљем УН-а, усвојен је "Споразум о потпуној забрани касетне муниције". До краја 2008. године потписало га је више од 90 држава. У 2010, овај споразум је ступио на снагу. До сада је потписало више од 100 земаља. А шта је са Русијом?
Међутим, државе које су највећи произвођачи касетне муниције (САД, Русија, Израел, Кина и друге државе) нису ставиле своје аутограме по овој конвенцији.
Штавише, последњих година, употреба касетне муниције је у порасту. Руске новинске агенције су у више наврата извјештавале да снаге украјинске владе користе касетну муницију против сепаратистичких одреда на истоку земље, украјинска страна је увијек негирала такве оптужбе.
Током грађанског рата у Сирији, међународне организације за људска права у више наврата наводе доказе о употреби касетних бомби (такозваних касетних муниција на Западу) од стране владиних снага против побуњеника и цивила у Сирији.
Недавно су арапски медији више пута извештавали о употреби касетне муниције од стране руских авијација у Сирији. Руске војне власти такође оповргавају ове информације.
